Ivana Zarić, novinarka - Da se ne bavim novinarstvom, verovatno bih se posvetila muzici

Ivan Zarić

Popularno TV lice Ivana Zarić ispričala nam je zašto joj je Dipeš mod najvažniji bend u životu, kako su se ranije ponašale naše estradne zvezde, a kako vrhunski sportisti i zbog čega po lošem pamti svoj debitantski javni nastup i to pred drugom Titom

Novinarku i voditeljku Ivanu Zarić sačekali smo u kafiću "Fenjer" na Senjaku, nedaleko od adrese na kojoj živi, na mirnom mestu u kojem poznato TV lice voli da popije kafu i napravi predah od svakodnevnih obaveza. A njih je na pretek – od zahtevne i detaljne novinarske pripeme za emisju "Žene" koju vodi sa Majom Volk, Natašom Ristić, Irinom Radović i Marijom Kilibardom, do sve većih roditeljskih obaveza oko kćerki Katarine i Olge, koje je dobila u braku s glumcem Ivanom Zarićem.

– Kćerke su nedavno krenule na ritmičku gimnastiku. Tek su na početku, daleko su od spektakularnih rezultata, ali vežbaju i na Majdanu i kod kuće. Tu su špage, mostovi, brzo su mnogo toga savladale i postale gipke. Moja dužnost kao roditelja bila je da im ponudim razne stvari – od umetničkog klizanja do aikida, a na kraju su se pronašle u ritmičkoj gimnastici. Suprug i ja ih ne forsiramo, važno je da dete radi ono što voli u svemu, pa i u sportu. Prvo je bio balet, starija je išla kratko na umetničko klizanje, pokušavala sam da joj usadim ljubav prema ovom sportu kojim sam se i sama bavila, ali nije joj "leglo". Lopta nas ne zanima, probali smo i atletiku, a mlađoj je ovo prvi sport.

Da li ste se bavili još nekim sportom osim umetničkog klizanja?

– Samo klizanjem. Zaljubila sam se gledajući ga na televiziji, a roditelji su me već sa četiri godine vodili na Taš, ali bila sam premala da bi me tada fascinirao, što se kasnije dogodilo. Ali kasno sam počela, u višim razredima osnovne škole, pa nisam dublje zalazila u sve to, iako sam se mnogo trudila. Bilo je baš naporno pošto sam stalno išla pre podne u školu, a termini za treninge su se menjali svake druge nedelje, tako da sam nekada u pola šest ujutru išla na klizanje. To pamtim kao dramatično i vidim slike kako me stavljaju u kola dok je još mrak, a ja na pola zaspim. Katarina Vit mi je bila idol i po klizanju i po lepoti, ali divila sam se i Denizi Bildman koja je izmislila čuvenu piruetu sa nogom iznad glave koju danas svi izvode. Na ledu mi to nije polazilo za rukom, ali zato sam kod kuće stalno vežbala, nisam izlazila iz klizaljki zbog čega bi stradao parket. Roditelji su imali razumevanja za te moje epizode i zahvalna sam im što su me podržavali. Pred kraj osnovne škole bila sam čak i instruktor u školi klizanja i u tom periodu sam i završila sa ovim sportom koji zahteva veću posvećenost. To što sam trenirala tri puta sedmično nije bilo dovoljno da se postignu ozbiljniji rezultati, a odvukle su me druge stvari u životu.

Šta vas je najviše zanimalo u detinjstvu?

– Muzika, a tako je i danas. Da se ne bavim novinarstvom, verovatno bih se posvetila muzici. Išla sam u srednju muzičku školu, odsek klavir, pevala sam u "Kolibrima", a kad sam ih prerasla, prešla sam u stariji dečji hor RTB. Tu mi se nije dopalo i nisam se dugo zadržala, posle čega sam završila u dramskom studiju Mike Aleksića bez ikakvih ambicija da se bavim glumom. Nisam ni mislila da sam glumački talentovana, jednostavno sam imala potrebu da nastavim druženje s decom koja su mi slična po senzibilitetu. Kasnije sam se obrela na radiju, a pred kamerama sam od četvrte-pete godine. Nikada nisam imala tremu, televizija mi je postala deo života, nema epizoda sa tremom, stresovima, svešću da te gleda nekoliko miliona. Padne mi i to na pamet, ali moram baš da se napnem da bih razmišljala o tome posle ovoliko godina, odnosno skoro četiri decenije.

Koju muziku volite da slušate?

– Spadam u svaštare, slušam od Džibonija do EKV i Darkvud Daba do avangardne muzike za koju mnogi nisu ni čuli. Ne mogu da zamislim ni sekund bez muzike, bez televizije i radija mogu, ali u pozadini uvek moram da čujem zvuk neke muzike.

Beograd može da se pohvali brojnim koncertnim spektaklima koji su održane u ovoj godini i prethodnih. Da li je i vas privukao nastup neke inostrane zvezde?

– Bila sam na koncertu Dipeš moda, i kod nas i u Atini. Oni su moja najveća muzička ljubav, a spletom neobičnih okolnosti prvi put sam ih slušala kada sam imala 16 godina u Kopenhagenu. Bila sam sa roditeljima u poseti rodbini, pustili su me da odem na koncert misleći da će se završiti u deset i da ću pola sata kasnije biti kod kuće. Tako da su oni Dipeš mod zapamtili po stresu koji su doživeli puštajući me kao tinejdžerku na njihov koncert, a za mene su postali najvažniji bend u životu. Jedino mi se ne dopadaju njihovi prapočeci, bilo je nekih eletronskih, banalnih pesmica, ali obožavam sve od albuma "Black celebration" do danas.

Sećate li se svog prvog javnog nastupa?

– Nije bio pred kamerama, već s "Kolibrima" na sceni Doma sindikata pred Titom. Ne sećam se Tita, imala sam pet godina i nisam ni bila svesna ko je on, ali koncert pamtim po okršaju sa devojčicom Ksenijom koja je obrisala nos mojom rukom! "Kolibrići" su se tada držali za ruke, a ona je u jednom trnutku podigla ruke i baš mojom prešla preko nosa. Bila sam strašno ljuta, ali sam odreagovala tek posle nastupa, počela je žustra svađa i na kraju sam tresnula Kseniju. Sećam se da je pevala Terezija Kesovija, koja je bila na vrhuncu slave, i koja je nas dve uplakane razvađala iza scene.

Sećate li se prvog novinarskog zadatka?

– Poslali su me "85. u Mašinsko-obrazovni centar na Novi Beograd, u školu koja je prva u Jugoslaviji dobila kompjutere što je bilo senzacionalno za ono vreme. Imala sam malu tremu pošto je trebalo da razgovaram s vršnjacima i direktorom, plašila sam se kako će me doživeti, ali oni su mi davali ozbiljne izjave kao da sam došla s Beogradske hronike! U emisiji je postojao segment "Kad sam bio đak", gostovale su nam tadašnje najveće zvezde, tako da sam već sa 16 godina razgovarala sa Goranom Bregovićem, Bajagom, Borom Čorbom što je bilo neverovatno. Nismo ih jurili po gradu kao što se danas radi, oni su nam dolazili u studio, niko nas nikada nije odbio. Ljudi su tada imali drugačiji odnos prema medijima, više su ih cenili, postojao je određeni standard i Bregoviću nije bio problem da dođe u emisiju koju vodi klinka.

Ivan Zarić

Da li biste uspeli da danas nagovorite Bregovića da dođe u emisiju "Žene"?

– Ma kakvi, nema šanse. Nas dvoje živimo u kraju, sretnemo se nekad u Maksiju, ali teško da bi prihvatio poziv. Vremena su se promenila, on je postao internacionalna zvezda i razumem da mu je, kada su mediji u pitanju, svega dosta.

Za koji klub navijate?

– Tata mi je od malih nogu usadio to da navijam za Crvenu zvezdu, ali nisam preterano pratila sport. Volela sam da gledam košarku, i danas pomalo pratim, ali me ne raduje sve ovo što se danas dešava u sportu. Imala sam sreću da kao odrasla "zakačim" ona divna prvenstva stare Jugoslavije kada sam redovno išla na utakmice. Nije se znalo ko je bolji, da li Zvezda, Partizan, Cibona, Jugoplastika... To je bila generacija vrhunskih igrača poput Kukoča, Rađe, Divca. Zoran Jovanović, centar Crvene Zvezde, bio je moj drugar i preko njega sam upoznala celu tu generaciju. Košarkaši su bili zvezde tog vremena, neizmerno popularni i vrlo zauzeti, a-ha-ha. Nisu bili estradni tipovi kao današnji sportisti, većina je bila u ozbiljnim vezama od kojih mnoge i danas traju.

Pre nego što se dobili angažman na TV Prva u emisiji "Žene" imali ste dužu pauzu u radu tokom koje ste se preispitivali da li da se uopšte vraćate na televiziju. Zašto?

– Teško se uklapam u nove trendove, zapravo, uopšte se ne uklapam, "vučem" na svoju stranu, pa dokle izdržim. Televizija danas strahovito podilazi ukusu publike umesto da ga brusi što, osim Javnog servisa, komercijalne televizije nisu u obavezi. Ali diskretno utiču na ukus gledališta i treba razmišljati o tome šta deca gledaju i da heroj treba da im bude neko ko ima nešto u glavi, a ne samo krpice na sebi. Zato i radim na Prvoj koja odgovara mom senzibilitetu i nemam na šta da se požalim. Ima i kod nas šareniša, ali mislim da je sve što se nudi više nego pristojno.

Na koju ste emisiju "Žena"posebno ponosni?

– Bilo ih je mnogo, recimo emisija o "Marijinom zakonu" i devojčici koja je silovana i ubijena u Novom sadu pre nekoliko godina. Njen otac nam je bio gost, to je bilo vrlo hrabro od njega i hvala mu na tome. Ponosna sam na emisiju o gej paradi koja je bila dramatična, ali mislim da je zauzela razuman stav, čule su se zanimljive i bitne stvari, ali i vrlo loše, svako je pokazao kakav je.

"Žene" nisu tipična ženska emisija u kojoj se voditeljke otvoreno i pred kamerama suprotstavljaju u mišljenjima?

– To je emisija za sve, ali gledana ženskim očima. Predstavljamo pet različitih generacija i različitih smo senzibiliteta i normalno je što se uošte ne slažemo. Čupanje krene na sastanku, nastavi se u emisiji, samo bude svedenije, mirnije i tiše. Kad bi neko mogao da snimi i pusti naše sastanke, to bi bio hit! Slično je kao u emisiji, ali još žustrije, sve pričamo u glas, što televizija ne može da istrpi. Najviše bismo volele kad bismo tako mogle da radimo, ali to je neizvodljivo jer se ništa ne bi čulo.

Delujete kao umerena struja u vašoj petorki, koja pokušava da pomiri suprotne strane?

– Takva sam, trudim se da izbalansiram svoj, pa i tuđi život i jedino mogu da funkcionišem u harmoniji. Naravno, imam i ja svoje žute minute, ne bi valjalo da sam toliko miroljubiva, ali mislim da je poenta života da se uvek pronađe kompromis.

Kako ste izdržali da ne prasnete u smeh s Marijom i Irinom koje nisu mogle da se suzdrže kada ste jednog gosta pitali možete li da ga držite za reč, a on vam odgovorio "i ne samo za reč"?

– To je bilo strašno, pošto radimo uživo i ne možeš da se nasmeješ kô čovek. Gost nije bio svestan šta je izgovorio, radilo se o ozbiljnom čoveku, a koleginice koje nisu bile u kadru umirale su od smeha, dok sam se ja grebala i štipala – to je provereni voditeljski trik da ne prasnete u smeh, ali kad morate da se uštinete da ostane modrica, to je već skandal, a-ha-ha.

Koji lapsus je obeležio vašu voditeljsku karijeru?

– Bila sam mnogo puta u konkurenciji za "Mis lapsus" TV Novosti, a jednom sam i pobedila. Mislim da je bilo rečenicom da su "američki avioni otvorili naftu na irački tanker". Uglavnom sam radila programe uživo, tako da ste stalno u "opasnosti" da napravite lapsus, a i kada se desi, prihvatam to s humorom.

Da li kćerke pokazuju afinitet prema vašem pozivu?

– Prema mom poslu nijedna, ali prema javnom delovanju obe. Mlađa Olga je zasad pevačica i to ozbiljna, vežba svaki dan, zna sve pesme. Iako ima samo pet godina, ona to vrlo ozbiljno radi, zavuče se u sobu i "skida" pesme na svom engleskom. Trenutno su joj hit Stonsi i "Satisfaction", nosi majice sa isplaženim jezikom... Starija Katarina obožava "Kvin", zaljubila se u Fredija Merkjurija gledajući zatvaranje Olimpijskih igara. Završava drugi razred i pravila je o njima za školu "power point" prezentaciju. Ona je umetnica, slika i pravi instalacije što bi se moderno reklo, a mama i tata gledaju i već sažaljevaju dete, ali šta da se radi kad dete to voli.

Ivan Zarić

Od koga ste dobili najveći kompliment u karijeri?

– Kada me je Peca Popović pozvao da radim na eksperimentalnom OK kanalu 1989. Nije me lično poznavao, ali me je slušao na radiju i dao mi šansu da vodim svoju prvu, veliku emisiju u prajm tajm terminu svakog dana. Tada sam upoznala Margitu Stefanović, Ramba Amadeusa, Mirjanu Bobić, Davida Albaharija – tada mlade intelektualce s kojima sam imala priliku da vodim ozbiljne razgovore. Tu emisiju smatram najvećim komplimetom jer me je neko pozvao da radim, a nije pitao kako izgledam, koliko imam godina... Kompliment mi je i to što radim posle 25 godina. Ovo je vreme koje melje nije kao ranije kada su ljudi u emsije dolazili zbog voditelja što danas nije slučaj, ali čini mi se da se sa Ivanom Ivanovićem vraća kult televizijske ličnosti čega odavno nije bilo. Svi su na televiziji zbog sebe, a mi smo njihovi serviseri, nema voditelja poput Olivera Mlakara, Dunje Figenvald...

SLATKA LUSI

Imate zavidnu listu svetskih zvezda koje ste intervjuisali, počev od Toma Kruza, Robija Vilijamsa, Kolina Ferela, Rasela Kroua, do Kameron Dijaz, Mišel Fajfer... Ko vam je ostavio najjači utisak?

– Uglavnom su svi ljubazni i profesionalni. Rasel Krou je malo bezobrazan i pamtim ga kao nadmenog, a bio je mamuran kad smo radili intervju što mi je i sam priznao. Bila je to noć pošto je nominovan za Oskara, koji je i dobio nekoliko meseci kasnije. Negde se zapio i došao izvinjavajući se što je malo "tipsi". Kolin Farel je predivan, on je kao dečko iz komšiluka, a pristupačan je i Robin Vilijams. Oduševila me je Lusi Lu, koja deluje kao prznica i uvek igra takve uloge, ali je mnogo ljubaznija od koleginica iz "Anđela" Kameron Dijaz i Dru Barimur.

SAUČEŠĆE ZBOG ĐINĐIĆA

Da li se neko od zvezda koje ste intervjuisali zainteresovao za zemlju iz koje dolazite?

– Robin Vilijams je neobična epizoda u mom životu pošto sam ga intervjuisala dva puta za tri nedelje u Italiji i Americi. Zapamtio me i prepoznao što mi je bilo neverovatno, sve se dešavalo pred bombardovanje 1999. i prokomentarisao je: "Kod vas je baš napeta situacija, pratim sve to, kako se nosite sa svim tim?" Interesovali su se Kevin Kostner i reditelj Rodžer Donaldson. S njima sam odvojeno radila u istom danu, a obojica su me pitali za situaciju u Srbiji. Donaldsona sam srela i u Londonu dan posle ubistva Zorana Đinđića. On snima političke filmove, vrlo je obrazovan i potkovan, a dočekao me je sa rečenicom: "Vama su juče ubili premijera." Pitao me je da li sam ga poznavala, a pošto sam odgovorila da jesam, izjavio mi je saučešće rekavši da ne zna šta drugo da mi kaže i da je Đinđić bio poseban čovek. Bila sam potpuno slupana posle neprospavane noći u hotelu, mogu da zamislim kako sam izgledala tog jutra pošto me je pitao mogu li uopšte da radim.

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :